-„Ovo je Su­va lo­kva i ov­dje iz­me­đu dva br­da, od­no­sno na mje­stu ove pro­bi­je­ne mo­re­ne, bi­će po­dig­nu­ta bra­na ko­ja će na­pra­vi­ti aku­mu­la­ci­ju od 13 mi­li­o­na ku­bi­ka vo­de. Vo­da će bi­ti ko­ri­šće­na za na­pa­ja­nje Ža­blja­ka, za na­vod­nja­va­nje Je­zer­ske vi­so­rav­ni, za op­skr­blji­va­nje vi­še de­se­ti­na sto­čar­skih far­mi i za pro­iz­vod­nju elek­trič­ne ener­gi­je”, re­kao je Ra­do­sav – Ra­ko Nik­če­vić svo­jim sa­put­ni­ci­ma, ko­jih je bi­lo de­se­tak, u su­bo­tu 13. ju­na, ka­da su is­ko­ri­sti­li li­je­po vri­je­me da se „vi­de sa Dur­mi­to­rom”. Bio je to po­vod da osvje­že uspo­me­ne, ali i da pro­vje­re plan ko­ji već ne­ko­li­ko go­di­na for­si­ra­ju u NVO „Ze­le­ni Cr­ne Go­re”.
A šta će bi­ti sa je­ze­ri­ma Ra­ko, ho­će li osta­ti Va­lo­vi­to, Mo­dro i ono ma­lo, Svra­blje is­pod Gri­vo­ve ka­fa­ne – pi­ta­li su zna­ti­želj­ni­ci.
– Ni­šta! Je­ze­ra će osta­ti jer ih naj­vi­ša ko­ta vje­štač­kog je­ze­ra ne­će ugro­zi­ti, ali će po­di­ći nji­hov tu­ri­stič­ki zna­čaj, od­go­vo­rio je po­naj­bo­lji po­zna­va­lac cr­no­gor­skih pla­ni­na.
Jak ju­žni vje­tar ta­la­sao je ri­jet­ku tra­vu na dur­mi­tor­skim gla­vi­ca­ma, pa je eks­pe­di­ci­ja mo­ra­la u du­gač­ke ru­ka­ve. U kom­bi­ju, ko­ji je la­ga­no od­mi­cao pre­ma Se­dlu, raz­vi­la se ži­va po­le­mi­ka o je­ze­ri­ma sa sje­ver­ne stra­ne Ra­ni­sa­ve. Svi su bi­li sa­gla­sni da Su­vu lo­kvu tre­ba pre­tvo­ri­ti u aku­mu­la­ci­ju. Po­seb­no ako će sve bi­ti ka­ko je Ra­ko ra­por­ti­rao, a dru­ži­na ni­je bi­la sa­sta­vlje­na sa­mo od re­kre­a­tiv­nih za­lju­blje­ni­ka u pri­ro­du. A ka­da oni vje­ru­ju u ide­ju, tre­ba po­seb­no raz­mi­sli­ti.
Sa Se­dla se da­lje na­sta­vlja pje­ške. Svi do­bro zna­ju ku­da sje­ver­no vo­di put, pre­ma naj­vi­šim vr­ho­vi­ma, pre­ma Bo­bo­to­vom ku­ku. I kre­nu dru­ži­na. Tem­pom ko­ji dik­ti­ra le­gen­da Ga­šo La­lo­vić. La­ga­nim ko­ra­kom, kao ka­da je osva­jao naj­ve­će vr­ho­ve svi­je­ta ka­la­u­zio, ne­ri­jet­ko sni­je­gom pre­kri­ve­nu sta­zu. Sma­tra­mo da će mar­šru­ta ići na Ze­le­ni vir, pa pre­ma Soi ne­be­skoj. Ipak, Ra­ko i Ga­šo su od­lu­či­li dru­ga­či­je.
– Ide­mo na Troj­nu pre­vi­ju. Ta­mo će­mo od­mo­ri­ti, do­ruč­ko­va­ti i iz­ni­je­ti ne­ke pred­lo­ge, re­kli su oni.
Uspon do Troj­ne pre­vi­je, iako su sme­to­vi i vje­tar uspo­ra­va­li nji­ho­vo kre­ta­nje, ni­je bio pre­tje­ra­no te­žak. Svi su se za op­ti­mal­no vri­je­me is­pe­li na 2.200 me­ta­ra. Umor se ni­je osje­ćao, a sa Pre­vi­je se po­gled pru­ža na sve stra­ne.
Ge­o­gra­fi­ja na li­cu mje­sta
– Ono si­vo kao loj je Lo­ja­nik. Vi­di­te ka­kva je bo­ja, a ono iza su Bolj­ske gre­de, a ta­mo pod bo­rom, gdje se vi­di onaj smet je Go­li­ja. Tu de­sno je Pru­taš, ovo do nas su Zub­ci. Ima ih 11, a ta­mo da­lje, skroz go­re je Bo­bo­tov kuk. Ta­mo gdje se vi­de oni lju­di. Is­pod nas, na sje­ve­ru, je Ze­le­na lo­kva, ka­tun, a do Ze­le­ne lo­kve je Me­đed. Onaj što se di­že iz­nad Cr­nog je­ze­ra, a ma­lo de­sno je De­be­li na­met. To je gle­čer pre­kri­ven sni­je­gom sko­ro ci­je­le go­di­ne, a iz­nad, one sti­je­ne su Ban­di­jer­na, ta­mo da­lje Sa­vin kuk. Do­lje je Ža­bljak, ka­njon Ta­re, da­lje ta­mo Lju­bi­šnja, a ona­mo pre­ko Ko­sa­ni­ce je Ko­pa­o­nik, krat­ko je odr­žao pre­da­va­nje iz ge­o­gra­fi­je Ga­šo La­lo­vić, ma­da je oda­bra­na dru­ži­na uglav­nom po­zna­va­la ta mje­sta.
Na­kon upo­zna­va­nja pri­ro­de usli­je­dio je do­ru­čak, pla­ni­nar­ski. Svi su iz­ni­je­li ono što su po­ni­je­li na tra­vu. Ne­ma po­dje­le. Bi­lo je sve­ga, a i po­je­lo se li­je­po. Pla­ni­na je to, a ta­mo se do­bro je­de.
No­vak Ja­u­ko­vić je pre­pri­ča­vao le­gen­de sa Dur­mi­to­ra. Ni­je mu ni te­ško. Mno­go ovim kra­je­vi­ma zna. Pre­ci su mu odav­de! Pri­ča za­ni­mlji­vo da čo­vjek i ne osje­ti ka­ko vri­je­me le­ti, ali Ra­ko je iz­va­dio ma­pu na ko­joj je sve is­cr­ta­no. Ne­ka­kve pla­ve, ze­le­ne i cr­ve­ne li­ni­je iša­ra­le kar­tu Dur­mi­to­ra i Si­nja­vi­ne.
– E, ov­dje na Troj­nu pre­vi­ju, pre­ma pro­jek­ti­ma „Ze­le­nih”, tre­ba da iz­la­zi ži­ča­ra za ski­je­li­šte Ze­le­na lo­kva. Po­gle­daj­te ovaj te­ren do­lje pre­ma ka­tu­nu. Na Bal­ka­nu ovo po­sto­ji sa­mo ov­dje. Do­lje na sre­di­ni sta­ze dru­ga ži­ca bi ski­ja­še vu­kla na Pre­vi­ju iz­nad De­be­log na­me­ta, a odan­de bi ski-sta­ze išle pre­ma Kar­li­ci i ova­mo pre­ma De­be­lom na­me­tu. Na ovom lo­ka­li­te­tu bi ski­ja­nje bi­lo mo­gu­će to­kom ci­je­le go­di­ne, i to na pri­rod­nom sni­je­gu. Ova­kav te­ren po­sto­ji sa­mo na Dur­mi­to­ru, is­ta­kao je Nik­če­vić.
Dru­ži­na je pom­no slu­ša­la, po­ne­ko je ne­što za­pit­ki­vao, ali su svi bi­li sa­gla­sni da je te­ren kao u Al­pi­ma. Mo­žda i bo­lji.
Ga­šo La­lo­vić je „kan­di­do­vao” pro­du­že­tak ži­ča­re sa Troj­ne pre­vi­je pre­ma Se­dlu i da­lje pre­ma Dra­gi­šni­ci. Mo­žda do nje­go­ve Ko­mar­ni­ce. Pa, i ne bi bi­lo lo­še. Ta­mo je ka­njon Ne­vi­dio.
– Tvr­dim da je to iz­van­red­na tra­sa. Za­la­žem se i do­ka­zu­jem nad­le­žni­ma da obra­te pa­žnju na na­ša is­tra­ži­va­nja i do­ka­ze. Je­ste da za sve tre­ba nov­ca, ali no­vac će se vra­ti­ti. Mno­go br­že ne­go što bi­lo ko mi­sli, uvje­ren je La­lo­vić.
Pla­ni­nar­ski do­ru­čak
Brz do­ru­čak, za­tim od­la­zak i bla­gi na­klon Ze­le­nom vi­ru i po­hod na De­be­li na­met. Te­žak kao led. A i je­ste led. Go­li led de­blji­ne i ne­ko­li­ko me­ta­ra na vre­lom jun­skom sun­cu. I to još tvrd da je pre­ko nje­ga mo­gu­će ho­da­ti je­di­no sa ci­pi­nom. I sa njim te­ško. De­be­li na­met du­ga­čak ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra, obo­dom iša­ran tra­go­vi­ma di­vo­ko­za iza­zvao je eks­pe­di­ci­ju. Hra­bri­ji su ga „pro­ba­li” i do­bra­no se na­mu­či­li, oni sta­ri­ji, od­no­sno mu­dri­ji, oda­bra­li su si­gur­ni­ju, ali da­lju va­ri­jan­tu. Sle­de­ći od­mor bio je na Pre­vi­ji iz­me­đu De­be­log na­me­ta i Kar­li­ce. Iz­me­đu dva led­ni­ka ko­ji naj­če­šće če­ka­ju no­vi sni­jeg. Ta­mo opet otva­ra­nje kar­te i ana­li­za po­ten­ci­jal­nih ski­ja­li­šta ko­je nu­di Dur­mi­tor, a cr­ta­ju „Ze­le­ni Cr­ne Go­re”. Opet sta­ze za bo­go­ve. Ra­ko gle­da pre­ma Raz­vrš­ju i po­ka­zu­je ku­da je pro­jek­to­va­na ži­ča­ra.
– Sve je ovo na­cr­ta­no, iz­ra­ču­na­to, pre­ci­zno ob­ja­šnje­no, iz­ve­de­na stu­di­ja oprav­da­no­sti i svi mi ko­ji se ovim ba­vi­mo sto­ji­mo iza to­ga, tvr­di naj­za­no­sni­ji na­uč­nik u cr­no­gor­skim pla­ni­na­ma.
Sa Pre­vi­je do Biv­ka na ivi­ci Kar­li­ce do­sta se te­ško do­la­zi. Ne da­ju le­de­ni sme­to­vi i str­mi­ne.
– U pra­vu su Ra­ko i Ga­šo. Bo­ga­mi je ovo im­po­zant­no. Ni­je­smo struč­nja­ci za ski­ja­li­šta, ali ovo što smo do­ži­vje­li je za ci­je­li ži­vot. Vje­ru­je­mo Ra­ku, iako nas je „po­veo” da obi­đe­mo ne­ke la­ke li­va­de na Dur­mi­to­ru. Do­bro smo se umo­ri­li. No, ne ža­li­mo. Ove Ra­ko­ve li­va­de su ve­o­ma iza­zov­ne, za­klju­či­li su Mom­či­lo Fa­tić i Pre­drag Bu­la­jić.
Cr­ve­ni se bi­vak na uz­vi­še­nju iz­nad Kar­li­ce. To je no­va de­sti­na­ci­ja po­ma­lo umor­ne dru­ži­ne.
– Sle­de­ći od­mor je ta­mo. Vi­dje­će­mo gdje u slu­ča­ju ne­vre­me­na bo­ra­ve, a ne­ri­jet­ko i no­ći­va­ju za­lju­blje­ni­ci u ovu lje­po­tu, upo­znao je dru­ži­nu No­vak ko­ji, iako mu je ko­sa bo­je De­be­log na­me­ta, umor kao da i ne osje­ća.
Ga­šo­ve di­vo­ko­ze u Ra­ko­vim sje­no­ko­si­ma
Od bi­va­ka put se na­zi­re do­lje niz Kar­li­cu. Is­pod Me­đe­da, is­pod Žu­tih gre­da. Naj­mla­đi su naj­ne­str­plji­vi­ji. Ja­kov La­lo­vić i Igor Vla­ho­vić for­si­ra­ju po­vra­tak. Od­je­dan­put za­stoj i po­gled pre­ma sti­je­na­ma. Ču­je se ka­me­nje, a de­se­ti­ne di­vo­ko­za od­mi­ču pre­ma ne­pri­stu­pač­nim sti­je­na­ma. Me­đu nji­ma ima i mla­du­na­ca, ali i oni, ne­ka­ko ener­gič­ni­je od sta­ri­jih, od­mi­ču uz vr­le­ti. Apa­ra­ti su škljo­ca­li, a ne­ko iz dru­ži­ne re­če: „Je­su li ovo Ga­šo­ve di­vo­ko­ze i to u Ra­ko­vim sje­no­ko­si­ma?”
Po­tra­jao je pri­zor sa di­vo­ko­za­ma. One na pri­stoj­noj uda­lje­no­sti pr­ko­sno su sa sti­je­na po­sma­tra­le pro­la­zni­ke ko­ji su za­mi­ca­li pre­ma Stru­gi...
Raz­vu­kla se ko­lo­na. Po­di­je­li­lo se dru­štvo. Me­đu nji­ma i da­ma Mi­le­na Nik­če­vić. Iz­dr­ža­la je sve i naj­če­šće s bla­gim osmje­hom od­go­va­ra­la na pi­ta­nja. Pri­ča iz za­vi­ča­ja i isto­ri­ja na­vi­ru, a No­vak i Ga­šo ih vje­što in­ter­pre­ti­ra­ju. Žeđ je po­žu­ri­va­la, a uto­li­će je sa­mo vo­da sa Toč­ka, iz­vo­ra na­do­mak Cr­nog je­ze­ra.
Sle­de­ća sta­ni­ca je Cr­no je­ze­ro. Tu se dru­štvo sa­ku­pi­lo, od­mo­ri­lo, a od Voj­nog od­ma­ra­li­šta, ona­ko za­man­da­lje­nog i oro­nu­log, mi­ni­bu­som po­red sim­bo­la ža­bljač­kog tu­ri­zma, ho­te­la „Je­ze­ra” i „Dur­mi­tor”, kroz grad, pa pre­ko Je­zer­ske vi­so­rav­ni, iz­nad Bu­ko­vi­ce, kroz Pro­va­li­ju, tu­nel Ivi­ca do „Fran­cu­skog kam­pa”, od­no­sno et­no-se­la „Ne­vi­dio”. Pre­pri­ča­va­ju­ći tu­re, uz ša­le i do­ma­ću šlji­vo­vi­cu, do­če­ka­li su ka­ča­mak.
Iako je sun­ce za­te­glo ko­žu na li­cu kao onu ja­re­ću na gu­sla­ma, iako su mi­ši­ći u no­ga­ma po­drh­ta­va­li, na umor se za­bo­ra­vi­lo. No­vi po­ho­di pla­ni­na­ma i ča­so­vi u pri­ro­di, sni­ma­nje te­re­na za aku­mu­la­ci­je, far­me, ži­ce, ski­ja­li­šta, ho­te­le i na­se­lja bi­će na­sta­vlje­ni. Si­nja­vi­na je sle­de­ća.
Ve­se­lin Dr­lje­vić